​Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске одбацује као нетачне и непотпуне наводе Бојана Кресојевића да мајци једне од беба трагично преминулих 1992. године у Бањалуци није пружена помоћ, као и тврдње да је Министарство било незаинтересовано за њену ситуацију.

Ријеч је о изузетно осјетљивој теми и породици која је доживјела једну од најтежих трагедија. Управо зато је неодговорно о њој говорити без провјере чињеница и службених евиденција.

Породица Ђукелић обратила  се Министарству захтјевом за признавање статуса цивилне жртве рата и остваривање права на породичну инвалиднину по основу трагичне смрти њихове бебе, али је управни поступак окончан негативно јер је захтјев поднесен након истека законом прописаног рока.

Према службеним евиденцијама Министарства, Милораду Ђукелићу једнократна новчана помоћ одобрена је 2021, 2024. и 2025. године. У 2026. години захтјев за једнократну новчану помоћ поднијела је његова супруга Душанка Ђукелић, као члан уже породице борца, и тај захтјев биће рјешен позитивно као и сви претходни.

Истовремено, Министарство је припремало Одлуку о обезбјеђивању новчаних примања родитељима беба умрлих због недостатка кисеоника у периоду од маја до јуна 1992. године, чиме ће Влада Републике Српске изједначити положај свих породица из ове категорије. На тај начин институције Републике Српске раде на системском и трајном рјешавању питања ових породица, а не појединачних случајева.

Поред тога, Министарство из буџета издваја средства за Удружење „12 беба", посредством којег се, према подацима којима Министарство располаже, помоћ пружа и породици Ђукелић кроз једнократне новчане помоћи.

Дакле, чињенице показују да је Министарство поступало у складу са законом, пружало помоћ породици Ђукелић у оквиру својих надлежности и могућности, а истовремено радило на новом рјешењу које ће обухватити све породице из ове категорије.

Зато је поразно да се трагедија једне породице користи за политичко прозивање институција, и то без провјере чињеница. Посебно је неодговорно јавности представљати само дио информација, а прећутати конкретну помоћ која је породици пружана и чињеницу да Министарство већ ради на системском рјешењу за све породице које су се нашле у истој трагичној ситуацији.

Бојан Кресојевић је, прије него што је изнио овако озбиљне тврдње, имао обавезу да провјери чињенице и обрати се надлежној институцији. Умјесто тога, јавности је понудио непотпуну слику која није у складу са службеним подацима.

Трагедија породице Ђукелић није и не смије бити средство за прикупљање дневнополитичких поена. О породицама које су доживјеле овакву трагедију мора се говорити са поштовањем и одговорношћу.