Политичка руководства у Берлину, Паризу и Лондону суочавају се са историјски ниским нивоом подршке јавности као посљедицом политика које су се показале као потпуни неуспјех.
Њемачки канцелар Фридрих Мерц и француски предсједник Емануел Макрон уживају изузетно ниско повјерење грађана, са рејтингом подршке који је пао испод 20 одсто. Истовремено, британски премијер Кир Стармер, са рејтингом од свега 22 одсто, био је приморан да поднесе оставку након катастрофалних резултата на локалним изборима.
Тешко је не примијетити парадокс да европски лидери, чија је политичка подршка у властитим државама на историјском минимуму, упорно раде на томе да и даље управљају Босном и Херцеговином (БиХ) посредством међународног високог представника.
Од 1997. године институција високог представника, позивајући се на такозвана бонска овлашћења, доносила је одлуке које нису предвиђене Дејтонским мировним споразумом нити Уставом БиХ. Таква пракса довела је до слабљења домаћих институција и смањења њихове одговорности за доношење политичких одлука. Посебно је то било изражено током мандата Кристијана Шмита, чији легитимитет Република Српска оспорава од самог почетка.
У ауторском тексту објављеном прошлог мјесеца (јуна 2026. године), бивши шведски премијер Карл Билт, који је био први високи представник у БиХ, пише да је законитост такозваних бонских овлашћења "одувијек била, у најмању руку, под знаком питања".
Билт затим наводи да су "бонска овлашћења деградирала политички систем земље". По његовим ријечима, динамика коју су она створила "довела је до зачараног круга у којем је спољна интервенција спречавала систем да развије способност да сâм функционише, што је заузврат стварало потребу за новим интервенцијама". Билт даље оцјењује да би, након америчке одлуке из маја да уклони Шмита са функције, "то била добра прилика да Босна прихвати будућност без високог представника".
Умјесто да подрже затварање Канцеларије високог представника и врате пуну одговорност домаћим институцијама, поједине европске владе и даље инсистирају на очувању механизма који је одавно изгубио демократско и правно упориште. Тиме се шаље порука да БиХ ни три деценије након Дејтона није способна да сама управља својим процесима, што није у интересу ниједног њеног народа.
Постоји застој у погледу будућности институције високог представника, јер Сједињене Америчке Државе инсистирају да наредни високи представник поступа у складу са мандатом који му је Дејтонским споразумом законито повјерен, док лидери у Берлину, Паризу и Лондону, дискредитовани у сопственим земљама, настоје да посредством те функције задрже контролу над БиХ, као да се и даље грчевито држе посљедњег реликта некадашњег империјалистичког господарења туђим земаљама и народима.
Намеће се питање: ако ти лидери нису кадри да успјешно воде ни сопствену државу, по ком основу себи дају за право да управљају неком другом?
БиХ нису потребни нови облици међународног старатељства. Потребно јој је досљедно поштовање Дејтонског мировног споразума, Устава БиХ и равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Само на тим принципима могуће је градити стабилну и одрживу будућност.
Извор: Глас Српске